Kako se dan mog venčanja približavao, uzbuđenje mi se mešalo sa sve većim nemirom. Bila sam na korak od početka životnog puta s muškarcem koga volim, ali sumnje su počele da me obuzimaju. Imala sam 25 godina i iako se naša ljubav lepo razvijala, teret ovog obećanja osećao se više nego što sam očekivala.
Sedela sam sama u sobi, bela haljina se caklila viseći pored prozora, čekala je da je obučem. Misli su mi odlutale u početne dane naše veze, nežni trenuci i zajednički snovi. Ali onda sam počela da razmišljam o brojnim situacijama gde smo imali nesuglasice, razlike u mišljenju i nerešene konflikte.
Počela sam da se pitam da li smo zaista spremni za izazove braka. Jesmo li spremni za kompromise, žrtve i spajanje naših života u jedan? Postavljala sam pitanja o našoj kompatibilnosti i našoj sposobnosti da zaista komuniciramo.
U senkama sumnje
Prijatelji su me upozoravali da ne treba da se udajem tako mlada, nagovarajući me da sačekam, da malo istražim život pre nego što donesem tako konačnu odluku. Tada sam odbacila njihove zabrinutosti, verujući da će naša ljubav izdržati sve. Ali sada, njihove reči su odjekivale u mojoj glavi, stvarajući vrtlog sumnje i zbunjenosti. Savetovali su mi da iskusim više od života, da pronađem svoju nezavisnost i da rastem kao individua. Istina je bila da nisam imala priliku da potpuno istražim ko sam izvan ove veze. Strah od propuštanja životnih iskustava počeo je da me grize.
Moj put do „da“
Dok se dan približavao, priželjkivala sam iskren razgovor sa svojim partnerom. Trebala mi je uteha i razumevanje, sigurno mesto gde ću podeliti svoje brige bez osude. Nadala sam se da ćemo zajedno proći kroz ovo, kroz sumnje i strahove kao tim. Naša ljubav uvek je bila zasnovana na poverenju i otvorenoj komunikaciji, i nadala sam se da će nas voditi i kroz ove olujne misli.
I tako, usred ovih vrtloga emocija i pretećih misli, znala sam da je suočavanje sa ovim strahovima jedini način da idemo dalje. Bilo da odlučimo da odložimo venčanje ili nastavimo s njim, znala sam da moramo otvoreno razgovarati o našoj budućnosti i putu koji smo spremni preduzeti. Jer ljubav, u svom suštinskom značenju, predstavlja rast, razumevanje i suočavanje s neizvesnostima života držeći se za ruke.
Na kraju, hrabro sam odlučila suočiti se sa svojim strahovima. Pozvala sam svog verenika u sobu i zajedno smo sedeli, gledajući se u oči, osećajući težinu onoga što je pred nama.
Otvorili smo srca i razgovarali o svim onim stvarima koje su nas mučile. Iznela sam svoje strahove od prebrzog stupanja u brak, nedovoljne nezavisnosti i strah od gubitka mogućnosti koje mladost donosi.
Moja svest o važnosti komunikacije bila je na mestu. On je pažljivo slušao, ohrabrujući me da izrazim sve što osećam. Odgovorio je, izražavajući razumevanje i spremnost da zajedno radimo na tim strahovima. Rekao mi je da smo tim i da će uvek biti tu za mene, ne samo kao partner, već i kao prijatelj.
Naš razgovor nas je povezao još više. Shvatili smo da je otvorenost i iskrenost ključna za uspešan brak.
Osećala sam olakšanje i zahvalnost zbog njegove podrške. Bila je to prekretnica u našem odnosu. Nismo odustali od venčanja, ali smo znali da idemo u to zajedno, svesni izazova koji nas čekaju i spremni da zajedno rastemo i gradimo snažan i stabilan brak.